Novi Sad je protekle subote, 17. oktobra 2026. godine, još jednom dokazao da ljubav prema muzici poslednje decenije prošlog veka ne stari. U organizaciji Produkcije Vukan, Master hala Novosadskog sajma pretvorila se u ogroman plesni podijum pod svetlima grandioznog muzičkog spektakla „Veče 90-ih“. Hiljade posetilaca svih generacija – od onih koji su odrasli uz dens ritmove do novih klinaca koji te pesme tek otkrivaju – horski su pevali bezvremenske hitove koji su obeležili jednu čitavu eru.
Jedna od apsolutnih zvezda večeri bila je harizmatična Anabela Atijas, koja je specijalno za ovu priliku nastupila u sastavu kultne grupe Funky G. Neposredno nakon što je sišla sa bine, dok su se utisci još slegali pod naletom neverovatne energije publike, iskoristili smo priliku za ekskluzivni razgovor.
U otvorenom i emotivnom intervjuu, Anabela se osvrnula na zlatno doba dens scene, objasnila kako balansira između solo karijere i nostalgičnih grupnih nastupa, i iskreno progovorila o tome zašto danas nije lako snimiti hit koji može da parira muzičkom nasleđu iz prošlosti.
Utisak je da vas novosadska publika u poslednje vreme nije često viđala?
Dobro veče. Zapravo, nije baš da nas nije bilo. Ovo nam je već treća godina zaredom da nastupamo ovde u isto vreme. Sve je krenulo upravo iz ove Master hale Novosadskog sajma, prošle godine smo bili u Spensu, a sada smo ponovo tu.
Šta vas danas najviše veže za devedesete i koja vam je omiljena pesma iz tog perioda?
Jao, to je zaista teško izdvojiti. Mislim da svaka pesma nosi nešto svoje, draga je na poseban način i budi specifične emocije. Ali, hajde, neka to bude „Samo u snu“.
Da li je „Samo u snu“ kruna te ere ili biste izdvojili još neku pesmu koju nove generacije moraju da čuju?
Po meni, postoji jako puno kvalitetnih pesama iz tog vremena koje i danas zaslužuju pažnju. Ipak, mislim da je „Samo u snu“ sve to „pretrčala“ i ostala nedostižna.
Mnogi se pitaju zašto vas više nema kao solo pevačice i da li ste se trajno vratili grupi?
Ima me, i te kako! Ja sam u grupi sa Gagijem, kao Funky G, isključivo za potrebe ovih velikih retro koncerata devedesetih. Što se tiče solo karijere, ja i dalje redovno nastupam. Ti nastupi se konceptualno razlikuju – to su klupske varijante, svirke uz muzičare gde standardno pevam i svoje i tuđe hitove. Veoma sam aktivna i, kada razmislim, nisam ni prestajala da radim. Napravila sam samo jednu kratku pauzu u periodu korone, kao i svi.
Vaši noviji solo singlovi nisu privukli toliku pažnju publike. Da li je problem bio u pesmama ili u autorima?
Znate kako, nikada ne možete biti potpuno sigurni šta je tačan razlog. Ja sam te pesme birala onako kako sam ih u tom trenutku osećala. Međutim, ne možeš na silu sa publikom. Publika je ta koja na kraju sama bira i uzima ono što joj se sviđa.
Zato sam danas malo i skeptična kada je u pitanju snimanje novih pesama. Ne zato što ne volim studijski rad, već zato što je došlo vreme kada ljudi radije slušaju stare stvari. Nove generacije, koje se nisu ni rodile u to doba, danas otkrivaju i vraćaju pesme mojih kolega i naše grupe. Teško je boriti se protiv takvih hitova, to vreme je jednostavno bilo drugačije.
Svedoci smo da neke vaše koleginice javno krive autore kada im pesma ne prođe. Da li i vi delite to mišljenje ili je publika jedini sudija?
Tako je, ne može se ništa na silu. Ja nikada ne krivim druge za svoje neuspehe ili eventualno pogrešne poteze. Na kraju dana, ja sam ta koja donosi finalnu odluku da li je neka pesma za mene ili nije. Ljudi su tu da ponude svoj rad, ali tvoje je da osetiš da li to tebi pripada. Na kraju, publika daje svoj sud i to je jedino ispravno.
Kako danas doživljavate ove zajedničke nastupe sa Gagijem u odnosu na period kada ste bili na vrhuncu popularnosti?
Sada uživamo na maksimumu! Mislim da smo kao ljudi porasli i prerastali neke stvari, pa sada stvarno umemo da uživamo u onome što smo nekada uzimali zdravo za gotovo. Devedesetih nam je, u onom ludilu i pritisku, bilo samo da uzmemo novac i živi i zdravi stignemo na avion. Danas je sve drugačije, energija među nama ne može da se odglumi i na bini se prepuštamo čistoj emociji i publici.
Za kraj, možete li da se setite neke anegdote iz perioda najveće popularnosti koja vas veže baš za Novi Sad?
(smeh) Da, dešavalo se zaista svašta u Novom Sadu, u to nema sumnje! Kad bih sela i duže razmišljala, sigurno bih se setila neke konkretne anegdote. Ali ono što zasigurno znam i čega se prvo setim jeste da nam je uvek bilo prelepo. Iz Novog Sada nosim samo najlepše uspomene.
Autor: Stojan Ćutilo