Novosadska Master hala sajma ponovo je bila mesto velike retro euforije na muzičkom spektaklu „Veče 90-ih“. Da Novi Sad i ovaj koncept imaju posebnu i neraskidivu vezu, potvrdio je i legendarni Ivan Gavrilović, koji je odmah nakon nastupa sumirao utiske za naš portal.
Sa potpuno novim talasom mlađe publike koja ponovo otkriva i živi uz ove ritmove, Ivan se za portal „Ovih dana“ osvrnuo na same početke, uslove u kojima su pesme nastajale, ali i na kultne novosadske diskoteke koje su obeležile čitavu jednu eru.
„Muzika koju smo ‘sadili’ pre 30 godina i dalje živi“
Dobroveče i dobrodošli u Novi Sad na „Veče 90-ih“. Lepo je videti vas ponovo ovde. Šta je ono što, po Vašem mišljenju, definiše devedesete i da li je brzina od „200 na sat“ u Vašem slučaju postala rutina?
– Da, bukvalno je postala rutina. Ali ono što danas definiše devedesete jeste svakako publika. Ova publika koja dolazi poslednje dve godine daje očigledan pečat našoj muzici koju smo mi „sadili“ pre 30 godina.
Ovo što se sada dešava, ova hajka koja je nastala… Mi smo ovde, baš na ovom mestu, napravili prvi koncert pre dve godine, tačnije 28. decembra. Dakle, već dve godine traje to da ima puno publike. To nam dokazuje da sve ono što smo radili kolektivno nije bilo uzalud i nije bilo slučajno, već smo to radili iz srca i onako kako smo želeli – da ispadne najbliže i najbolje moguće.
U tom momentu smo radili kako smo znali i umeli, sve je bilo „štap i kanap“ i uslovi su bili mnogo lošiji. Međutim, dali smo sve od sebe. Ta emocija se na kraju nagradila, pa sve ovo ponovo doživljavamo tri decenije kasnije.
„Izdao sam devet albuma, nismo ostavili iza sebe samo jedan hit“
Publika Vas negde najviše vezuje baš za tu pesmu „200 na sat“, iako imate još mnogo drugih hitova. Da li mislite da je taj fokus opravdan ili bi možda mlađa publika trebalo da posluša još neku Vašu pesmu?
– Jeste, „200 na sat“ je na neki način moj pečat, to sam ja. Ali ja sam izdao devet albuma i imam još puno pesama.
Ima tu dosta pesama koje ljudi i ovde pevaju uglas, naši fanovi – ne samo moji, nego generalno fanovi svih nas iz te ere. Dosta smo mi toga ostavili iza sebe da bi se sve svelo samo na jednu pesmu. Da je u pitanju bila samo „200 na sat“, ne mislim da bi sve ovo danas ovako izgledalo i ovoliko trajalo.
Strah od propasti i kultne novosadske diskoteke
Za sam kraj, imate li neku anegdotu vezanu za Novi Sad iz perioda kada je sve počinjalo?
– Prvo moram da kažem da dugujemo veliku zahvalnost Novom Sadu, jer je ovde zapravo sve i počelo. Najveća anegdota je to što smo se mi pred onaj prvi zajednički nastup plašili propasti. Pitao sam se da li će uopšte doći 500 ljudi na taj prvi koncert, a ispalo je potpuno suprotno.
Što se tiče samih anegdota iz devedesetih, ima ih puno. Diskoteke u ono vreme – poput čuvenog Paradiza, pa Veselo, muzika, Akvarijus… milijardu nekih stvari se izdešavalo. Tu su bila i snimanja spotova, prelepe devojke. Ovaj grad je oduvek bio poseban i multikulturalan.
Autor: Stojan Ćutilo