Domaća javnost i mediji sa velikim ushićenjem su dočekali vest da jedna od najvećih regionalnih autorki i modnih ikona konačno stiže u Srbiju. Nakon što je sinoć, 17. oktobra, zapalila Novosadski sajam na velikoj „Večeri 90-ih“, sa Alkom Vuicom smo razgovarali o nostalgiji, muzičkoj istoriji Balkana koju je sama pisala, starenju i estradi. U svom prepoznatljivom stilu, Alka nam otkriva zašto je tek danas „u modi“ i šta joj najviše smeta u modernom društvu.
Vojvođanska publika vas je dugo čekala, a sinoć je Novosadski sajam plesao u ritmu devedesetih. Kakav je osećaj vratiti se pred publiku koja je odrasla uz vaš glas i vaš autorski rad?
Sjajno, stvarno sjajno! Baš mi je drago i jako sam srećna što sam ponovo ovde, a pogotovo u Novom Sadu. Ja zaista jako volim ovaj grad. Inače, ja dolazim u Srbiju privatno, samo što dugo nisam nastupala. Ali evo, moram odmah da najavim da već 17. decembra imam koncert u Beogradu, u Zappa Bazi. Tamo dolazim sa svojim bendom – stižu moji „Alkari“ i, naravno, moje „Alkete“. Cela ekipa stiže, tako da se družimo i u Beogradu!
„Moram odmah da najavim da već 17. decembra imam koncert u Beogradu, u Zappa Bazi. Tamo dolazim sa svojim bendom – stižu moji Alkaru i Alkete!“
Napisali ste neke od najvećih regionalnih pop i rok hitova za druge umetnike – od Josipe Lisac, preko Olivera Mandića, pa do Olivera Dragojevića. Da li se nekada desi da u pesmi koju danas izvodi neko drugi, vi i dalje čujete isključivo sopstveni, intimni krik? Da li vam je bilo teško da te komade svoje duše pustite u svet?
Pa zapravo nije. Nije mi teško, jer ih ne bih ni dala drugima da se tako osećam. Autor uvek može ponovo da preradi i otpeva svoju pesmu koju jelinecap za nekog drugog, tako da u tom smislu uopšte nisam ljubomorna. Ali, s druge strane, nekad pomislim: „Joj, Bože mili, da ja imam glas kao Vitni Hjuston ili kao Josipa Lisac, pa da sama pevam ono što sam napisala… ljudi bi mrtvi padali od količine emocija koju bih prenela!“
„Joj, Bože mili, da ja imam glas kao Vitni Hjuston ili kao Josipa Lisac, pa da sama pevam ono što sam napisala… ljudi bi mrtvi padali od količine emocija koju bih prenela!“
Vi svakako prenosite ogromnu emociju. Čak ste na jednom albumu imali i duet sa našim legendarnim Džejom Ramadanovskim za pesmu „Da si sada tu“…
Kako da ne! Džej, moj brat, čovek moj… Jako mi nedostaje. U toj pesmi je zaista utkana velika emocija.
Koliko se vaši unutrašnji motivi danas razlikuju u odnosu na vreme kada ste tek osvajali scenu?
Iskreno, nemam ja neke drugačije unutrašnje motive danas. Ja jednostavno volim muziku i volim da pišem. Meni je najlepši onaj momenat kada pesma nastaje. Naravno, fantastičan je osećaj i kada izađeš na binu, pa vidiš da si nešto preneo ljudima i kada prepoznaš da publika to oseća na isti način.
Oduvek ste važili za ženu koja diktira trendove i ruši tabue. Koliko vas je u životu koštala ta potreba da uvek budete stopostotno svoja i beskompromisna?
Koštala me je toga što me dugo nisu razumeli. Ali evo, pošto je danas u trendu sve što je leopard, tigar i zebra – konačno sam i ja u modi! Ranije su me stalno pljuvali i prozivali: „Vidi je, nosi zebru, nosi tigra, nosi leoparda…“ A evo, sad je čak i veliki Šanel popustio i napravio komplet od leopard printa. Moje prijateljice danas, kada na primer vide tigar ćebad, kažu: „Dodaj mi Alku!“ Znači, taj uzorak se u narodu već zove po meni. Svi znamo da sam uvek bila ispred svog vremena, drago mi je da su ljudi konačno shvatili.
„Ranije su me stalno pljuvali i prozivali zbog leoparda… A evo, sad je čak i veliki Šanel popustio i napravio komplet od leopard printa. Moje prijateljice danas, kada vide tigar ćebad, kažu: ‘Dodaj mi Alku!’“
Kada smo kod estetike, vi ste aktivni i na društvenim mrežama, a nedavno je viralan bio i video na kojem ulazite na jahtu. Da li nam u ovoj eri vizuelnog savršenstva zapravo nedostaje one prave, iskrene ljudskosti? Kako posmatrate današnju estradu?
Fali duhovitosti, fali finoće i fali tog nekog pravog glamura. Sve se nekako poseljačilo. I odmah da naglasim – kada kažem „poseljačilo“, time ne želim da vređam seljake. Moj deda je bio seljak i moja mama se uvek ljutila na mene kada bih to tako rekla. Pod tim mislim da je sve postalo nekako jeftino. Mi smo nekada svi težili prema nečem glamuroznijem, većem, lepšem i otkačenijem. Danas je sve postalo baš… ma, ne volim to. Ne volim taj primitivizam, nikada ga nisam volela i neću ga nikada voleti.
„Fali duhovitosti, fali finoće i fali tog nekog pravog glamura. Sve se nekako poseljačilo. Pod tim mislim da je sve postalo nekako jeftino.“
Umetnici često imaju komplikovan odnos sa starenjem, jer javnost – naročito od žena – uvek traži večnu mladost. Kako vi prihvatate zrelost i šta mislite o starenju?
Pitali su pre nekoliko dana Mika Džegera šta ima dobro u starenju. Čovek je kratko odgovorio: „Nema ništa dobro u starenju.“ Ja se potpuno slažem sa njim! Ne vidim apsolutno ništa lepo u tome. Ja nastojim da ostanem mlada i trudim se koliko mogu. Nisam baš tip koji voli puno da vežba, ali eto, utegnem se koliko mogu da izgledam što mlađe. Ne volim starenje i tačka. Kako bih ja volela da svi možemo da ostanemo u onoj dobi koju sami odredimo! Znaš ono – kažeš sebi: „Baš mi je kul sad, izgledam super sa 24 godine i ostajem tu zauvek.“
Za sam kraj, u duhu naziva našeg portala, imate li neku poruku za nove generacije i ono što nas čeka „ovih dana“?
Poboljšajte svet, ljudi! Svet ide u ku*ac.
Autor: Stojan Ćutilo